Jednom kada osjetiš let, hodaćeš zemljom očiju uprtih u nebo, tamo gdje si bio i gdje ponovo težiš da budeš, zapisao je Leopnardo da Vinči, a vazduhoplovcima je to kao neka vrsta zakletve. Izuzetak nije ni Darko Šćepanović koji zna kako je to biti u oblacima, letjeti i posmatrati svijet iz druge perspektive, sa visine, a opet bez ikakvog pogona, motora, goriva... i tako satima. Čovjek koji bogatstvo mjeri time koliko je neba vidio i iskustva stekao, putujući i upoznajući ljude sa istim hobijem. I ne, kartu za taj let ne možete kupiti ni preko interneta ni na bilo kojem aerodromu, ali upoznavši takve ljude, već ste na pola puta da i vi budete bogati koliko i oni. Kao jedini aktivni jedriličar u Aeroklubu „Špiro Mugoša” u Podgorici, Šćepanović je za „Dan” istakao da ne može biti ponosniji na neku odluku, nego kad se prije tri godine vratio svom omiljenom sportu – vazduhoplovnom jedriličarstvu, u kome se prvi put oprobao sa 16 godina i zavolio ga za cijeli život. Kada je o jedriličarstvu riječ, osim preleta iznad Alpa u Sloveniji, ima još samo jednu želju – da položi za instruktora i počne da obučava mlade ljude, među kojima prvu kćerku Anastasija koja mu je, kako kaže najveća podrška u svemu. Iako se relativno skoro vratio vazduhoplovnom jedriličarstvu, već se okitio i medaljama koje sa ponosom ističe.
– Sredinom septembra sam učestvovao na drugom po redu „Blanik kamp kupu” u Trsteniku u disciplini precizno sletanje jedrilicom koje organizuje Aero klub Trstenik, a gdje sam u pojedinačnoj konkurenciji zauzeo treće mjesto, a u ekipnoj prvo mjesto sa kolegom Irfanom Habibovićem, iz Sarajeva. Ove godine je Aeroklub u Trsteniku obilježio jubilarnih 70 godina postojanja. Učestvovalo je preko 40 takmičara iz Srbije i regiona. Nažalost, zbog virusa Kovid–19, ove godine nisu mogli učestvovati i takmičari iz Hrvatske, Slovenije i Makedonije, inače je to međunarodno okupljanje. Zaista nosim lijepe utiske, jer je čar ovog sporta upravo druženje, upoznavanje i putovanje. Manje su bitne nagrade. Svim takmičarima je najveća nagrada kad se sve vjere i nacije nađu na jednom mjestu i kad svi posle leta, uveče, zapjevamo istu pjesmu, zaigramo isto kolo, nazdravimo novim susretima. Uspjeh u Trsteniku je za mene i posebna motivacija s obzirom da sam ove godine bez pripreme i letenja pošao na takmičenje i osvojio medalje. Pethodno sam imao svega 18 minuta leta, dok su drugi takmičari ove godine imali i po 30 i 40 sati leta – priča Šćepanović. Naš jedriličar kaže da je letenje sport koji tjera ljude da napreduju, uče i usavršavaju se... Da razmišljaju svojom glavom, a da je let jedrilicom izuzetan doživljaj. Sami ste u vazduhu, bez buke koju stvaraju motori na letilicama... Samo vi i nebo.
– Jedrilica nema sopstveni pogon, ona koristi vazdušne struje za let, dok se za poletanje može koristiti ili aero-zaprega odnosno šlep avionom ili vitlo, odnosno uže, koje se pri određenom uglu i ubrzanju samo otkači od jedrilice i ona nastavlja svoj let. Taj let može da traje od školskog kruga od tri minuta, pa i do devet, deset sati. Lično sam imao šest sati i 40 minuta leta, dok su moje kolege tada ostajale i po devet sati u vazduhu. To je bukvalno prirodno letenje, a osnov je poznavanje i korišćenje vazdušnih i termičkih struja, pa tako bukvalno putujete od oblaka do oblaka – pojašnjava Šćepanović. On je pojašnjava da je jedriličarstvo naprednije od letenja zato što se sa jedrilicom mora napraviti dobra procjena za sletanje.
– Imate dvije važne tačke – tačku dodira i tačku zaustavljanja. Kod jedrilice nema greške, avion ima motor i ako ste pogriješili u procjeni dodate gas, napravite krug i vi ponovo imate šansu za slijetanje i novu procjenu, dok kod jedrilice toga nema.Ili ste na aerodromu ili ste van njega – kaže Šćepanović.
U jedriličarstvu postoji i diciplina preleti u dužini od 50, 100 i 200 kilometara, što predstavlja sami vrh jedriličarstva sa mnogo ozbiljnijim letilicama. Za njegovu disciplinu preciznog sletanja se koriste Blanik L13 i L23 letilice.
Šćepanović je sa šesnaest godina prvi put imao obuku i letenje u Aeroklubu „Špiro Mugoša”.
Klub je tada brojao oko tridesetak članova, ali ovaj sport je u Crnoj Gori, u međuvremu bukvalno zamro.
– Nekada je taj sport finansirala Vojska, odnosno država... onda su došle neke ratne godine, zabrane letenja, život i posao vas udalji od svega toga, ali kad se jednom vinete među oblake i osjetite adrenalin to u vama ostaje za cijeli život. Zato sam prije tri godine, a posle tačno 20 godina pauze sa letenjem, sa prijateljima, takođe vazduhoplovnim entuzijastima počeo ponovo da letim. Obnovio sam sportsku dozvolu i zasad letimo po regionu.
Volio bih da u Crnoj Gori vazduhoplovno jedriličarstvo u narednom periodu podignemo na viši nivo, da obučimo još mladih jedriličara, da letimo na prelete, jer smo mi već u godinama kada treba neko da ostane iza nas – priča Šćepanović.
Svjestan je, kako kaže i da to sve nije lako, pogotovo finansijski, ali da je vrijedno svakog truda.
– Klub mi je do sada pomogao da učestvujem na dva kupa, inače sve sam finansiram i uz pomoć prijatelja koji su organizatori kupova.
Ima u Crnoj Gori i mladih ljudi zainteresovanih za obuku ali trenutno nemamo jedrilica koje su aktivne, jedna je u Nikšiću, a zašto je tamo, to niko ne zna. Ukoliko bi neko sada došao i prijavio se za obuku mi bi je organizovali kod naših prijatelja u Trsteniku ili Prijedoru, i to ljeti, na nekih 15 dana dok ne obezbijedimo obuku u Crnoj Gori – pojašnjava Šćepanović.
Raduje se boljim danim za ovaj sportu i napominje da u vazduhoplovnom jedriličarstvu ograničenje u godinama ne postoji, potrebno je samo dobro zdravlje. sa jedrilicom se može letjeti tokom cijele godine, odnosno kad god je lijepo vrijeme.
S. RADEVIĆ

Očekuje pomoć Agencije za civilno vazduhoplovstvo, Vazduhoplovnog saveza i Ministarstva sporta
S obzirom da je jedriličarstvo sport koji bi, siguran sam, zainteresovao i turiste, šteta je kaže Šćepanović da mu nadležni okreću leđa. Tu, prije svega misli na Agenciju za civilno vazduhoplovstvo i Vazduhoplovni savez, a onda i na Ministarstvo sporta.
– Agenciju i Savez moram da pomenem jer su nažalost, neaktivni.
Da ulažu u sport i u mlade, imali bismo sasvim drugačiju sliku omladine. Takođe, jedriličarstvo bismo mogli da uključimo i u turističku ponudu grada, pa da i država ima koristi od toga. I Ministarstvo sporta bi trebalo da nađe vreme i sredstava da podrži ovaj sport i pomogne da zaživi jer imamo bogatu tradiciju. Plan nam je i da se mi kao klub nakon situacije sa virusom korona značajnije posvetimo oživljavanju ovog sporta – kaže Šćepanović.

Omogućiti letačima da polažu za instruktore
Šćepanović kaže da klub trenutno nema nastavnika jedriličarstva, te da zato ima posebnu želju da on bude neko ko će znanje prenositi na mlade.
– Imam letačku dozvolu iz Srbije, iz Crne Gore nemam, jer ovdje nemam uslova da polažem. Očekujem da će Agencija za civilno vazduhoplovstvo i Vazduhoplovni saveza, pa i ostali, preduzeti određene korake i omogućiti nam da polažemo i steknemo potrebnu dozvolu – kaže Šćepanović.
Mnogi jedriličari koji su se školovali kad je tek spoznao taj sport, danas su kapetani u inostranim kompanijama.
– Ima ih i po našim kompanijama, neki su čak i instruktori i šteta je da se to ne cijeni – zaključuje Šćepanović.